Za trenutak zamislite da ste Neo iz filma ,,Matriks“ – scena koja sledi je opštepoznata. Pred vama stoji izbor. Uzimate li plavu ili crvenu pilulu? Sa plavom, možete verovati i u postojanje alternativnog univerzuma gde ljudi imaju surle i hodaju naopačke, svetom mogu izdominirati vanzemaljci – bićete potpuno indiferentni prema bilo kome i prema bilo čemu. No – bićete mirni. Verovaćete u svaku svoju konstataciju, gde se niko neće potruditi da ogoli srž same istine. Ako primenimo upravo navedeno na frazu ,,Kao kiša oko Kragujevca“ (izjava koja se koristi kada neko izbegava odgovor u širokom luku ili ne dolazi do centra svoje izjave) – istina je ubedljivo epicentar do kog se ne dolazi. Kragujevac.

Stvari stoje ovako – retko ko će vam reći da uživa u prizoru zmije koja presvlači svoju kožu. Iako ostavlja staro ,,ruho“ iza sebe, iako je čeka mnogo kvalitetnije ,,odelo“, zmija je u tome potpuno sama. Hajde da preformulišemo na primeru današnjice – svako će pronaći kompanjona za šoping, samo je diskutabilno koliko će taj kompanjon imati živaca da izdrži vaše runde preodevanja. O ulaženju u kabinu i pripomoći ako nešto zagusti da ne pričamo. Status ako nešto zaškripi pri odevanju: sam na ratnom polju.

Plava pilula je kao prelepa istina, sa kojom niko ne okleva da prozbori po koju reč. Crvena pilula je, dakle, onaj mrgud oštrih crta lica u samom uglu prostorije kome jedva neko priđe. Realnost ostavlja gorak ukus u ustima, nije privlačna, ali se barem ne lažemo. Ne živimo sa pogrešnim uverenjima. Plot twist: starac zna sve tvoje tajne, samo što ih jako neugodno kaže. Priđite mu, barem nećete živeti u lepoj laži.

Teška dijagnoza može se iznivelisati sa prisilnim uzimanjem crvene pilule. Realnost boli. Osoba se može zapitati: ,,Zašto baš ja?“ ili „Čime sam ovo zaslužio/la?“, ali pitanja se ne susreću sa odgovorom, kao postavka u matematici gde prava ne dodiruje kružnicu. Niko ne želi da doživi da mu se u lekarskoj ordinaciji saopšti da ima težak oblik raka dojke, niti da smrti pogleda u oči. Ljudi tada obično skreću pogled.

Iako istoriju pišu pobednici, današnje vreme dozvolilo je i nama ,,smrtnicima“ da ponekad piskaramo i izrazimo svoje jade na papiru. Poneki „smrtnici“ ispišu i delo koje se pamti. Jedna od takvih je spisateljica En Bojer, koja je svoja razmišljanja, zaključke i pronalaske izlila u knjigu pod nazivom „Ne umirem“. Knjiga je nominovana za dobitnika Pulicerove nagrade 2020. godine. I smrtnici pišu besmrtne rukopise.

Sve je počelo sa saznanjem o dijagnozi – rak dojke. Svet medicine, svet ordinacija, svet bolesti. Neki klonu duhom, povinuju se sistemu koji tvrdi da zna najbolje, ali ne i En. Umesto da izgubi svaku nadu, sakupila je svu snagu i volju koju je imala kako bi dokazala da medicina nije toliko altruistična koliko se predstavlja. Sve informacije stoje kao testament odbrane onih koji su izgubili život kao jedna od valuta u lukrativnom farmaceutskom biznisu, kao papir u medicinskim dokumentima, hrpa komentara na zidu Facebook profila. Kao izvor profita, u depersonalizovanom modernom dobu, van svake logike i smisla.

Pa – kako izgleda takav život? Ovako: MRI, CET, PET… da ne nabrajamo dalje. Kako En navodi, postaje se rečnik onkološke terminologije, snimljenik nad kojim se vrši ultrazvuk, objekat nad kojim se sprovode eksperimenti medicine, gde se subjekat od juče izgubio iz vidokruga. Telo prepoznaje samo osećaj i čulne nadražaje, ne i značenje pojma „elektroencefalografija“.  

Dobrodošli u oštru realnost gde lekar tvrdi kako će vam biti bolje ako krenete sa hemoterapijom, koja vam daje lekove koji tope podove i od kog se medicinske sestre čuvaju navlačeći zaštitna odela. U pitanju je adriamicin, koji uništava ćelije i navodi osobu na povraćanje. Dobrodošli u realnost gde se koristi ciklofosfamid, koji se sada koristi u hemoterapiji – pre je važio za jedno od opasnijih hemijskih oružja u Prvom svetskom ratu i punio rovove oblacima dima. Koji onesposobljava, ali ne ubija. Ili ubija malo po malo. Posledice su oštećenja mozga, infekcija – rak. Rakom se borimo protiv raka. Dobrodošli u realnost gde nema slobodnih kreveta za oporavak od trajnih oštećenja u bolnicama, ali – ne brinite – gde postoji zakon o zagarantovanoj plastičnoj operaciji dojke, kako biste nadomestili svoju „manjkavost“ (SAD). Dobrodošli u svet gde se ženama sa ovom dijagnozom ne daju objašnjenja, već besplatni paketi šminke kako bi prekrile umor. Paketi šminke sadržali su supstance koje su kancerogene.

Posle svega navedenog, ne čudi što se pojedini opredeljuju za plavu pilulu, gde je čitav ovaj drugi život pogođenih bolestima dalje od pogleda i dalje od srca – iza zastora koji čuvaju svoju istinu. En nije odlučila da ćuti, niti da ignoriše realnost koja je evidentna. Naizgled, izvukla je najmanju grančicu u igri života, ali daje sve od sebe da njena reč ostane najduže u sećanju ostalih koji će čitati njena istraživanja i iskustvo. En Bojer se uspešno izborila sa dijagnozom, ali posledice ostaju. Pojedine neće biti izbrisane.     

Međutim, zašto traka, kao simbol borbe protiv raka dojke, nije ružičasta? Kao što bi se reklo – iz principa. U nastavku sledi priča o Šarlot Hejli i korporacijama. Šarlot Hejli bila je žena sa svojih 68 godina, kojoj su majka, sestra i ćerka obolele od raka dojke. Šarlot je ručno pravila trake i delila ih svima koje bi srela i gde god bi mogla, kako bi podigla nivo svesti o problemu. Trake je satima pravila u svojoj trpezariji, ne tražeći bilo kakav novac ili donaciju za svoj rad. Napravljene su da budu bledonarandžaste – boje breskve. Uvidevši da se priča polako širi, korporacije su htele da se njen glas čuje i od njenih traka profitira. Šarlot je odbila marketinško partnerstvo, rekavši da su previše komercijalni. Međutim, korporacija Este Loder koja se Šarlot ponudila nije dozvolila da ih ovo odbijanje spreči. Promenili su boju trake u „društveno prihvaćeniju“ i „ženstveniju“ i krenuli u prodavanje proizvoda sa ružičastom trakom. U priči SGK (Suzan G. Komen za lek – najveća humanitarna organizacija za borbu protiv raka dojke na svetu) pod nazivom „Priča o ružičastoj traci“ imalo je mesta samo za korporaciju Este Loder. „Za trake boje breskve Šarlot Hejli u ovoj priči nije bilo mesta“ (En Bojer, „Ne umirem“). Na traci Šarlot Hejli pisalo je: „Godišnji budžet Nacionalnog instituta za kancer je 1,8 milijardi dolara, a samo 5 procenata izdvaja se za prevenciju kancera“.

Dobrodošli u svet gde lekari lažu. Gde pacijenti lažu. Gde laži same sebe prevare i gde mi ne znamo da li u momentima lažemo sami sebe. A opet, kako nam postulati stoicizma objašnjavaju, moramo biti ti koji će biti dovoljni sami sebi u društvu kome nikada ništa nije dovoljno, gde oni elokventni ćute, dok isprazni „tumbaju“ prazne reči kroz sito puno rupa iznova i iznova. Gde je najveći izazov pronaći tačnost u iskrivljenosti sistema, karakter u socijalnoj infrastrukturi gde karaktera nema i zaostavštinu gde se tekovina briše, jer se inovativni vuku na dno. Kao alge koje se obavijaju oko peta žrtve koja se davi.

Dakle, recite mi sad – plava ili crvena pilula?

Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn (mada tu smo negde i na Twitter-u) ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org. 

#Pokreni se!

*Tekst je pripremila i kreirala Milica Jovanović, Konsultant za medije i komunikaciju.