Već je praistorijski čovek bio svestan značaja vode za život i krenuo u potragu za njom, pa su tako prva društva nastala i razvila se na obalama velikih reka.
Međutim, usled tehnološkog i industrijskog napretka, kao i klimatskih promena poslednjih decenija, vodeni resursi počeli su da se iscrpljuju.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, tokom prethodna dva veka upotreba vode porasla je dvostruko više u odnosu na porast svetskog stanovništva. To je uzrokovalo da četvrtina čovečanstva danas nema pristupa pijaćoj vodi.
Predviđanje UN su da će do 2030. godine 700 miliona ljudi morati da napuste svoje domove zbog neadekvatnog sistema vodosnabdevanja.
Piter Glejk, direktor Pacifističkog instituta za hidrološka istraživanja iz Ouklandu i stručnjak za rečnu diplomatiju, smatra da u bliskoj budućnosti niko neće umreti od žeđi, ali da će mnogi od zagađene vode i takozvanih “vodenih” sukoba.
Termin “vodeni ratovi” je sve prisutniji u medijima. Oni su fenomen sa kojim se istorija bezbroj puta suočavala, ali prema prognozama biće učestaliji i kompleksniji zato što vode uskoro neće biti dovoljni da podmiri vitalne potrebe naše prenaseljene planete.
Hronologija vodenih sukoba
Tim Pacifističkog instituta na čelu sa dr. Glejkom sastavio je i već trideset godina redovno dopunjuje Hronologija vodenih sukoba.
Do sada su izbrojali 975 sukoba različitih veličina inteziteta i karaktera koji su na direktni ili češće indirektni način povezani sa vodom.
Kako je svojevremeno izjavio Glejk za BBC, ta lista nije konačna i potpuna, ali otkriva duboku spregu između nestašice vode, migracija i nasilja.
Prvi sukobi ovog tipa ako je verovati mitovima i legendama odigrali su se još 2.000 pre nove ere u Starom Egiptu zbog irigacionih sistema navodnjavanja. Poznato je iz validnih istorijskih izvora da je i Hamurabi, čuveni kralj Vavilona ratovao zarad pristupa svežoj vodi.
Do završetka hladnoravskog doba ovi sukobi su uglavnom bili međunarodnog tipa. Znači da su okidači za konfrotaciju najčešće proisticali iz težnji političkih subjekata, odnosno država da kontrolišu međunarodne vode.
Poprište tih sukoba pretežno je bio Bliski istok zbog činjenice da on poseduje svega jedan odsto slatkovodnih voda koje moraju da se raspodele na pet posto svetske populacije. Takvi u Jugoistočnoj Aziji mogu se pronaći u ratovima između Indije, Pakistana i Baglandeša.
U osvit 21. slučajevi ˝vodenog nasilja˵ više se javljaju u obliku građanskih i međuetničkih sukoba. Upečatljive su u tom pogledu sporovi između stočara i farmera u zapadnoj Africu u kojima je nastradao veliki broj ljudi. Tvrdi se čak i da je presušivanje rečnih korita jedan od glavnih uzroka izbijanja Sirijskog rata 2011.
Oni do danas ostaju izazov za međunarodno pravo, ali i za ekološke aktiviste koji su neretko na meti paravojnih formacija ili mafijaških grupa.
Višestruko nagrađivana aktivistkinja Berta Kaseres iz Hondurrasa ubijena je 2016. jer se suprostavila izgradnji brana na rekama. Ista sudbina prošle godine je zadesila Fikile Ntšaganse koja se borila za zaštitu vodeni i zemljišnih resursa u Južnoj Africi.
Jedan od fitilja za rasplamsavanje ovakvih sukoba predstavlja i privatizacija vodovododa.
Početkom dvehiljaditih protesti zbog privatizacije u bolivijskom gradu Kočamba, praćeni ekstremnim nasiljem pretvorili su se u krvavi rat u kome je život izgubilo najmanje devetoro ljudi.
Ključni podaci za 2022: potencijalna nova žarišta
Dok je iz razumljivih razloga sva pozornost usmerena na ukrajinsku krizu, dva izrazito opasna sukoba u tesnoj vezi sa vodom tinjaju neprimetno.
Prvi sukob se odnosi na borbu Turske, Iraka i Sirije oko reka Tigar i Eufrat, a drugi na sve rastuće napetosti između Etiopije, Sudana i Egipta oko Nila.
Zajedničko im je ignorisanje međunarodnih protokola i manipulativno korišćenje vode kao sredstva za vršenje pritiska na neprijatelja.
Pored njih, nova procena Pacifičkog instituta identifikuje još trista potencijalnih žarišta koja mogu da se aktiviraju tokom 2022.
Preventivni mehanizmi
Rešenja za vodene sukobe nisu jednostavna i iziskuju uvek određeni ekonomski, politički i društveni danak. Nadu uliva to što je tema o pristupu dosad terala i najljuće protivnike da sednu za pregovarački sto.
Način na koji su odveč zavađene Turska i Jermenija postigle kompromis oko podele reke Arpakoj smatra se modelom koji se može slediti.
Slična strategija je primenjena kako bi se smirile tenzije na delti Nigera u Maliju. Tamo se krenulo krenulo u rešavanje problema putem dijaloga koji se pre svega odvijao između lokalnih ribara, stočara i farmera.
U tome su dosta pomogle međunarodne organizacije koje rade na razvijanju inovativnih metoda rane prevencije vodenih sukoba.
Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org.
#Pokreni se!
*Tekst je pripremila i kreirala Jana Paunović , Kreator tekstualnog sadržaja.