Strah je normalna pojava u našem svetu. Ljudi se plaše gomile stvari i većinu strahova vuku sa sobom tokom celog života. Plašimo se zatvorenog prostora, usamljenosti, visine… Jedan od dosta čestih strahova je i strah od životinja.
Sigurno vam je poznat osećaj uznemirenosti u blizini potencijalno opasne životinje. Ipak, da li ste se ikada zapitali da li i životinje kojih se plašite osećaju istu vrstu uznemirenosti? Da li se i one plaše vas?
Teško je reći da se možemo precizno približiti perspektivi neke životinje, jer je gotovo nemoguće uživeti se već i u perspektivu drugog čoveka. Najjednostavnija mogućnost da procenimo šta osećaju jeste na osnovu reakcija koje pokazuju kada se pojavimo. Pritom, jako je važno da li mnogo utičemo na njihov svakodnevni život.
Možemo uticati negativno kroz nanošenje bola, ili čak ubijanje prilikom uzgoja ili lova. Sa druge strane, kroz obezbeđivanje i davanje hrane, marljivog uzgoja i pomoći u teškim okolnostima, pozitivno utičemo na njihov svet. Od našeg uticaja mnogo zavisi kako će neka životinja, cela grupa životinja ili čak vrsta reagovati na nas.
Životinje koje su meta lovaca se uvek plaše ljudi. One su lovce upamtile kao opasnost i povezuju ih sa slikama životinja koje su poginule u njihovoj blizini. Primer divljači u Ženevskom kantonu u Švajcarskoj 1974. godine jasno potvrđuje ovaj strah.
Divljač u Ženevskom kantonu posle zabrane lova 1974. godine
U Ženevskom kantonu u Švajcarskoj stanovništvo je 1974. narodnim referendumom izglasalo zabranu lova. Ponašanje srna, jelena i divljih svinja se od tada značajno izmenilo. Oni su do tada na livade i polja izlazili uglavnom noću, kada lovaca nije bilo. Ljudi funkcionišu vizuelno, pa se prilikom lova uglavnom oslanjaju na vid. Cilj potencijalnog plena mora da bude izvan dometa tog čula.
Pošto u mraku ne vidimo skoro ništa, naš plen svoje aktivnosti premešta u noć. Tako je u međuvremenu počelo skoro da se podrazumeva da su srne, jeleni ili divlje svinje aktivni noću. To zapravo nije tačno, njima je hrana potrebna u redovnim razmacima, tokom 24 časa. Samo što je preko dana pribavljaju u skrovitom žbunju i dubokim šumama, a ne, kako bi to za ove vrste bilo normalno, na livadama duž ruba šume. Međutim, posle zabrane lova, oni su izgubili svoju bojažljivost. Sada se i u toku dana mogu lako videti.
Pritom, nije se izmenilo samo ponašanje ženevske divljači. Svuda unaokolo, pa i u susednoj Francuskoj, i dalje se i te kako puca. Čim krene sezona lova, ove životinje postaju talentovani plivači. Kada čuju zvuk lovačkog roga, oni napuštaju francusku obalu Rone i preplivavaju u Ženevski kanton. Tokom dugog perioda, od više od 40 godina, preplivavanje reke radi izbegavanja opasnosti je postalo tradicija koja se prenosi novim generacijama.
Iz ovog slučaja uviđamo da:
- Divljač prepoznaje opasnost i seća se prošlogodišnjeg lova u kome su poginule ili teško povređene razne životinje.
- Divljač oseća strah, jer ih on navodi da napuste oblast u kojoj su rado boravili pre sezone lova.
- Divljač je u stanju da se seti da je u Ženevskom kantonu bezbedno.
To da životinje mogu da razviju strah preko sećanja potvrđuje i jednostavan primer sa električnom ogradom. Kada jednom oseti moć struje, ona se verovatno više neće ni približiti mestu na kome se nalazi ograda.
Takođe, svako ko ima psa koji se plaši veterinara može da uoči da se on obično uznemiri dosta pre samog ulaska kod veterinara. Baš kao što i kod nas određene misli ili slike bude uspomene na opasne događaje i izazivaju strah, slično se događa i kod pasa. Njima je, da bi se uzbudili i naslutili opasnost, dovoljno da samo osete miris koji su osećali u neprijatnoj situaciji. U stanju su da se takvih situacija sećaju veoma dugo, tako da će pas osetiti strah čak i ako je od prethodne posete veterinaru prošlo godinu dana.
Spomenuto je da osećanja koja budimo u životinjama veoma zavise od našeg uticaja na njih. Ipak, šta ako posmatramo situaciju bez uticaja. Tada one skoro uopšte ni ne obraćaju pažnju na nas. Naročito drastičan primer je fotografija lavova koju je objavio časopis „Špigel“ na leto 2015. godine.
Lavovi iz južnoafričkog nacionalnog parka Kruger na leto 2015. godine
Izveštaj onlajn izdanja časopisa „Špigel“ na leto 2015. godine prikazivao je fotografiju lavova iz južnoafričkog nacionalnog parka Kruger. Tamošnji lavovi su na vrlo prometnom putu, usred saobraćaja, rastrgli antilopu. Ono što je vozače najviše iznenadilo i šokiralo bila je potpuna ravnodušnost lavova prema njima. Nije ih zanimalo šta se nalazi oko njih, tako da su se ponašali kao da uopšte ni ne vide terenska vozila koja su se nalazila svuda okolo.
Iz ovog slučaja uviđamo:
- Lavovi nemaju nikakvu reakciju na prisutnost ljudi.
Postoji bezbroj sličnih primera ravnodušnosti divljih životinja sa zebrama, divljim psima, antilopama… To pokazuje da kod životinja koje ne lovimo obično ne izazivamo osećaj straha. Čak nas često uopšte ni ne primećuju.
Do sada smo ustanovili da je strah i te kako prisutan kod divljih životinja. On je vrlo potreban u prirodi. Životinja koja ne zna za strah ne može da preživi, jer je to osećanje čuva od smrtonosnih grešaka. Ipak, psi i mačke su životinje sa kojima najčešće imamo kontakt. Zbog toga bi pravo pitanje bilo, kako nas oni doživljavaju?
Iz slučaja sa veterinarom, jasno je da se i psi plaše nekih ljudi. Oni povezuju veterinara sa lošim iskustvima i beže od njega. Naravno, poznato je da obično ne beže od svojih vlasnika. Ne odlaze od ljudi koji se brinu o njima čak i kada za to imaju mogućnost. To ponovo potvrđuje da osećaj straha ima veze sa našim uticajem na svet određene životinje. Ako nas upamte po dobrom neće nas se plašiti. Ako nas upamte po lošem i memorišu naše prisustvo kao opasnost, hoće.
Sve u svemu, možemo smatrati dokazanim da su životinje u stanju da osećaju strah. One se sećaju loših događaja i u stanju su da razviju ovo osećanje u potrebnim okolnostima. U zavisnosti od našeg ličnog ili grupnog uticaja na njih ili njihovu vrstu, one odlučuju da li će nas se plašiti ili ne. Osećaju se uznemireno češće nego što mi mislimo i zapravo nas se veliki deo njih iz raznih razloga jako plaši.
Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org.
#Pokreni se!
*Tekst je pripremila i kreirala Nina Petrović , Kreator tekstualnog sadržaja.