Rečenice koje ostaju u glavi: Istaknute misli iz prve knjige „Seobe“ Miloša Crnjanskog 

Još prilikom čitanja prve knjige „Seobe“ od Miloša Crnjanskog, znala sam da će mi ideje iz ovog dela još dugo ostati u pamćenju. Radnja jeste fokusirana na prošlost, ali su se pred mojim očima u obrisima te prošlosti prikazivale i slike sadašnjosti. Shvatila sam da je roman kompleksan, kao i da sadrži mnogo dubokih misli koje su skrivene iza priča iz svakodnevnog života. Crnjanski je čak opisivanje prirode, koje mi ranije nije zadržavalo pažnju, pretvorio u liričan tekst koji podstiče na razmišljanje. Njegovu veštinu pripovedanja sam počela da uviđam kada sam pročitala kako je glavnom liku, Vuku Isakoviču, saopšteno da mu je žena umrla. To je bio trenutak kada sam i ja, kao čitaoc, saznala za njenu smrt. Šok Vuka Isakoviča mi je samim tim postao bliži. Da je prvo opisana scena njene smrti, efekat iznenađenja se ne bi postigao. Delo mi se dopalo i zbog naglašavanja besmislenosti ratovanja uz suludost vojničkog iskustva. 

Odlučila sam da izdvojim rečenice po poglavljima koje su na mene ostavile poseban utisak. Najviše je misli Vuka Isakoviča o ratovanju i životu, uz opise prirode i razmišljanja njegove žene Dafine i brata Aranđela. Ako ste pročitali delo, podsetićete se suštine i same radnje, a ako niste, zainteresovaćete se za njega. 

1. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. 

• „Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa.“  
• „Ono što je ostavio dođe mu kao i da ga nema, i plač ženin i pogled bratovljev i toplota malog deteta, pomešaše se s maglom.“ 
• „Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo. I zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti čio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica. Zatim potera konja kasom kroz prazninu.“ 

2. Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa. 

• „Mada behu izmučeni i bolni u celom telu, od šest dana hoda, pod oružjem i teretom, zaspaše samo oni koji su već davno bili navikli na sve to i kojima više ništa nije bilo čudno.“ 
• „Čist, plav svod, zasut ponegde oblacima, koji su postajali primetni tek pri brzom prolasku kroz sazvežđa, bio se nadneo nad njima.“ 
• „Kada mu je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.“ 

3. Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka. I u njoj, njena sen.

• „Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski.“ 
• „Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade, zbog praznine u kojoj, bezdanoj, činjaše joj se katkad da visi glavačke. 

4. Ode Vuk Isakovič, ali sa njim ode i Fruška gora.

• „Dubina pod njim, međutim, postade klizava i bezdana i on se oseti kako će propasti kroz nju, prvo nogama, zatim i rukama i glavom, kao kroz neku prazninu, po kojoj je, uzalud, pokušao da se pentra, da gazi, da puzi četvoronoške.“ 
• „Plakala je nad samom sobom.“ 

5. Odlasci i seobe, načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka.

• „Obuzimao ga je strah od tuđine i nečeg sasvim ludog.“ 
• „Kao i magle što su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iza njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i slike njihovih žena i dece.“ 
• „Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im zatupiše i ni lik svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju, u zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim, zažarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora. Neženjeni su im se smejali, a oni koji su i pre učestvovali u ratovima, raspričaše se po tišini, u polku, otimajući, noću, usput, sve što im je do ruku došlo.“ 
• „Naslutiše ogromnu razliku između njine neprekidne patnje i veselja tuđeg.“ 

• „Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodeljen i glavat, ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi. Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao raščerečen, ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu noga nikada više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidljivo i da prođe tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuda bi bio rado prošao?“ 
• „Nebo je nad njima dugo, skoro do ponoći, ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.“ 
• „Uostalom, i kad bi ga obuzelo sažaljenje, a sažaljenje ga je obuzimalo isto tako plaho, posle ljutnje, i onda bi želeo da sa njima ode nekud, dalje od onog života i od onog kraja.“ 
• „Život, onaj na domu, za Vuka Isakoviča ne beše život, pravi život bio je za njega negde drugde, divan i značajan.“ 

6. Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo. 

• „Ni jedan jedini od njih ne pomisli da ne ostavlja za sobom ništa, večnog, mirnog i lepog, kao to veče nad vrtom, puno neizmernog broja života, koji su se stišali, da se u zoru ponovo probude.“ 
• „Izgubivši strah, počeo je da misli da mora da pobediti gde god da se pojavi, pa nije više mnogo mario za ratna veća, uputstva glavnog zapovednika i pisma sa Dvora.“ 
• „Bio se napio kao i svake noći, od žalosti da će možda kogod iz puka poginuti, uskoro, i da će ginuti i ostali, pa se tek sad treznio, od muke i straha.“ 

7. Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun. 

• „Pitan je za savet, ali samo u poslednjem času, pred boj, i nije imao ni pojma o tome na koju će varoš napadati, ni kuda će posle krenuti. Ne znajući ni zašto se biju, ni s kim se biju, ni za koga se biju, ili ne razmišljajući o tome, Isakovič je gazio po bojištima kao i kad je išao drumovima, gojazan, težak, sa potpunim odsustvom shvatanja na duši.“ 
• „Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin.“ 
• „Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.“ 
• „On je nosio u sebi neki maglovit, ali dubok pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naručito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu…“ 

• „Ponižen, kako mu se činjaše hotimično, prešao je Rajnu posmatrajući svoja dela kao da ih neko drugi čini, gazeći među lešinama kroz zapaljenu ulicu, kao u snu.“ 
• „Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo.“ 
• „Osetiv da je prevaren, ponižen, a da beše rođen za nešto čisto, svetlo, vanredno i neprolazno, kao ti komadi neba, što srebrni i plavi lebde svu noć, ispod sjajnih sazvežđa…“ 

8. Snuždivši se, nad prazninom porođaja, ona uvide, da joj duši, ni u deci, neće ostati traga i umre, žaleći što ne može da zasiti bar telo, razdragana uživanjima. 

• „Nije čula ni šum reke što je oticala, pod tom kućom, svom mirisnom od brašna, šum koji je u početku uznemiravao, a docnije uspavljivao, kao i šum vodenica napolju, na reci, što ga je čula vrlo slabo, izdaleka, ali ipak neprekidno čula.“ 
• „Jureći preko njiva, baruština i prokrčenih šuma, on je znao da sve vozi uzalud, ali je ipak hitao.“ 
• „U sebi, prodavao je sve to i kupovao, mrmljajući.“ 
• „Aranđel Isakovič osećao je užas, grozan užas što je oko njih sve tako promenljivo i besmisleno, jer se ne događa po njinoj volji i njinim nadama.“ 
• „Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu. 

9. Jedan od njih, najbedniji, sačuvao je, i posle smrti, sjaj svog bića. Tako da je mogao da se vrati i da se pojavi, pri ulazu u selo, na drumu, na istom mestu, gde se rascvetan javljao, u proleću, prvi bagrem. 

• „Na dnu neba, u jednom uglu vidika, ima divnog plavetnila katkad, i onda kada inače sva zemlja i sve obzorje potone u blatu i sumornoj praznini jeseni.“ 

10. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. 

• „Dani što su prolazili su jedan za drugim, tresli i bacali bića i stvari, koje je voleo, život njegov, njegovih vojnika…“ 
• „Mislio je da mora poludeti videvši kako glupo, kako lakomisleno ratuju, zapovedajući mu čas ovo, čas ono, terajući ga čas tamo, čas vamo.“ 
• „Ono gde su bili, ono gde su prošli, kao da više nije ni postojalo“. 
• „Vratiti se dakle, isto tako besmisleno, kao što se i pre vraćalo, ostavivši mrtve u zemlji i pokrhana kola po blatnjavim putevima.“ 
• „Dani su prolazili u neprekidnim maglama i vejavicama.“ 
• „Vojnici, po svojim zemunicama, nisu znali ni u kom su kraju sveta.“ 
• „Nije ih ražalostilo ni to da ih sada ne dočekuju i ne goste, kao pri prolazu na bojište.“ 
• „Osećao je da će kroz dva-tri dana, kad otpusti vojnike i ostane sam, biti sasvim na obali bezumlja, na granici ludila, isto tako neizbežno, kao što beše stigao na obalu ove reke.“ 
• „Od sveg života, razmišljajući, vide u prošlosti, svetle, samo one čiste zvezde i srebrne, šumske putanje i trave, nad kojima se spuštala aprilska magla, sa obronaka brda, kojima se i sad bližio.“ 
• „Negde mora biti lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da sve pokriva.“ 

Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org. 

#Pokreni se!

*Tekst je pripremila i kreirala Nina Petrović, Kreator tekstualnog sadržaja.