Kroz trnje do zvezda. Verujem da ste svi već čuli ovu latinsku poslovicu. Ako ne kroz traumatične časove latinskog jezika, onda po filmu „Ad Astra” („Do zvezda”). Kao po čuvenom „a gde je pečat?” citatu tokom protesta radnika u Nišu, tako ja postavljam pitanje: „A gde je – trnje?”. Izgleda da trnje svi žele da preskoče. Nažalost, put do zvezda nema prečicu.

Da li ste se ikada osetili kao da gubite tlo pod nogama? Ispričaću vam jednu priču. Vašu priču. I ovaj put, kao i svaki pređašnji, ne letite do zvezda. Umesto toga, vi ste baš taj nesrećni čovek koji mora da bude katapultiran u svemir, u raketi, sa još nekoliko „relatable” nesrećnih duša. Zašto? Kažu vam da zaustavite poguban asteroid, koji je baš pikirao Zemlju kao svoje žrtveno jagnje (plot iz filma „Armageddon”, za sve zainteresovane). Sigurna sam da bi vaš odgovor bio: „Super, svaki lonac ima poklopac. Planeta je žrtveno jagnje asteroidu, a ja vama koji ste me poslali ovde”. I tako. Vi ste završili u raketi kojom ne znate da upravljate, sa ljudima koje ne poznajete, a lebdite svemirom bez smisla i pravca. Još ste i instrukcije dobili. Strašno, zar ne? Isti osećaj je kada prolazite kroz svakodnevne brige i muke – do zvezda, kao što kažu.

Tokom putešestvija ka zvezdama, prevazilazimo svakakve prepreke na putu. Pronalazimo sebe. Međutim, retko ko uživa u tom trnju. Sigurno biste želeli da imate opciju da odmah dođete do zvezda, željenog cilja. Međutim, šta ako vam kažem da sam ja došla do zvezda nenamerno? Šta ako je upravo proces, trnje, to čemu treba da se radujemo?

Znam, znam. Neki će reći da sam mazohista. „Ko još voli trnje i muke?”. Mada, postoji jedna stvar koju nisam napomenula. Sve najlepše stvari se događaju kada najmanje očekujemo. Takav je život. Nikada ne možemo biti kompletno spremni.

Takođe, na putu se moramo pomiriti sa činjenicom da ćemo praviti dosta grešaka. Greške nisu oličenje naše nekompetencije, već predstavljaju signal. Signal koji neki ne vide, uprkos tome što imaju čulo vida. Ovo me podseća na good old snimak gde su Saši Matiću pokazali thumbs up i mahali pred licem, iako on to nije mogao da vidi. For reference, Saša nije kriv. A imamo i slučaj gde se greške kao signali toliko loše uviđaju, kao da je reč o Morzeovom kodu, sve u tačkama i crticama. Greške ne treba sagledati kao negativnu stavku. Ako primećujemo grešku, to je samo znak da imamo polaznu tačku, odakle treba da radimo na sebi. Greške su oličenje karaktera. Ne računa se da li smo sada došli do finiš linije, već koliko puta smo bili prisiljeni da ustanemo. A prilikom ustajanja, ukoliko situaciju ne možemo izmeniti, prisiljeni smo da promenimo sebe (i svoju perspektivu), kao što nam Viktor Frankl kaže.

Ispričaću vam još jednu priču, so strap in – polećemo! Ovaj put do zvezda, ja se nadam. Mogu da zamislim kakvu pozu svi mi pravimo kada smo zbunjeni. Između ostalog, kada smo sami kod kuće. Ne pred narodom, daleko bilo. Gde smo li se to uputili? Poza naročito liči na statuu „Mislilac”, Ogista Rodina. Zamišljeni nad sobom i svojim daljim poduhvatima. Ogist Roden poznavao je jednog prolifičnog i eminentnog pisca koji se, po svom dolasku, mučio u Parizu. Isprva, živeo je u Nemačkoj, gde je bio okružen umetnicima. Među njima, upoznao je Klaru, no, kao i dosta pisaca, naš lik u priči nije mogao da se pomiri sa sredinom i stagnacijom, pa je ostavio sve iza sebe i otputovao za Pariz.

Međutim, lo and behold – našem piscu u priči se ni tamo nije dopalo. Gomila ljudi na jednom mestu ga je odaljila od samog sebe i od sigurnosti. Znate li onaj osećaj kada biste radije istrčali kroz vrata, nego ostali u prostoriji, gde polako, ali sigurno – tonete? To je onaj momenat kada je fraza „Hteo/la sam da propadnem kroz zemlju” manje-više adekvatna. Tako se osećao i on. Ogist Roden, koga smo pre pomenuli, uputio je sledeće reči piscu: „Moraš da radiš. Moraš biti strpljiv. Ne gledaj niti desno, niti levo. Vodi svoj život u ovakvom ciklusu i ne traži ništa više do života samog”. Kasnije se ispostavilo da je upravo to teško iskustvo u Parizu njega načinilo jednim od najboljih autora Nemačke, koji je čitan i dan-danas. Upravo su greške te i upravo je Pariz taj koji ga je paradoksalno oslobodio okova, gde se lik priče ostvario kao pisac. Teški period nagnao je ovog autora da objavi delo „Knjiga slika”, koje je poslužilo i kao svojevrstan dnevnik njegovih zapažanja. Smatrao je da je Pariz bliži smrti, iako spolja ispunjava sve oko sebe svetlošću.

Zašto? Zato što je život namenjen nama da ga živimo odmereno, da upijamo sve oko sebe. Ne da gramzivo tražimo da osetimo vasceli život u potpunosti, odmah i sad. Naš pisac je, na kraju, otišao iz Pariza, ali je ostavio svoj trag. Lik priče je – Maria Rajner Rilke.

I upravo Rilke je taj koji stoji iza sledećeg citata: „Svrha života je biti poražen sve većim i većim stvarima”. Koliko god ovo delovalo kontraintuitivno – istinito je.

Sledeći put kada osetite da vas je situacija u kojoj ste dotukla, da ste „u nebranom grožđu” ili da ste pogrešili – setite se ovoga. Umesto „No. God. please. No” scenarija iz „The Office” serijala, mogli bismo da stavimo osmeh na lice i kažemo sebi da je put do zvezda popločan – greškama.

Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn (mada tu smo negde i na Twitter-u) ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org.

#Pokreni se!

*Tekst je pripremila i kreirala Milica Jovanović, Konsultant za medije i komunikaciju