Šta mislite? Da li je „Mali princ“ delo za decu ili odrasle? Da li bi vas iznenadilo ako bih vam rekla da je Egziperi u svojoj posveti, uz veliko izvinjenje mališanima, napisao da ovu knjigu posvećuje odraslima?

Pitate se kako priča o pustolovini jednog malog dečaka može biti knjiga za odrasle. A šta ako je “Mali princ” više od toga? Šta ako ta jedna novela u sebi sadrži priču o jazu između dece i odraslih, ljubavni klasik, prikaz apsurda i pritom odgovor na to kako biti bogat?

Zvuči nemoguće, ali ne zaboravite da je to književnost – prostor bez granica. 

Jaz koji prave godine ili ejdžizam?

„Ispričao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B612 i proverio sam njegov broj zbog odraslih osoba. Odrasli vole brojeve. Kada im pričate o nekom svom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je važno. Nikad vam ne kažu: „Kakva je boja njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?“ Pitaju vas: „Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu otac zarađuje?“ I tek tada veruju da su ga upoznali. Ako odraslima kažete: „Video sam lepu kuću od ružičaste cigle, s geranijama na prozorima i golubovima na krovu…“ oni neće moći da zamisle tu kuću. NJima treba reći: „Video sam kuću od sto hiljada franaka.“ Tada će uzviknuti: „Kako je lepa!“ … Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da oproste odraslima.“

Godine učine da zaboravimo kako je to biti dete – kako smo posmatrali svet oko sebe i maštali, kako smo razmišljali kada smo bili mali i šta nam je onda bilo bitno.

Mali princ nas istovremeno nežno podseća kako je to biti dete i grubo pokazuje kako je to biti odrastao, kako je posmatrati svet kroz naočare odraslih, ali i kako senzibilitet prerasta u materijalizam, a apstraktnost u površnost.  

Da li vam, kad ste tužni, ljuti ili povređeni to osećanje magično ispari kad vam neko kaže da je ono što je učinilo da se tako osećate – nebitno? Ako nije tako, zašto deci to govorimo? Zato što su nama ovako odraslima i  ozbiljnima dečija pitanja tako mala i nevažna. Uobražavamo da se bavimo ključnim i bitnim stvarima, a zaboravljamo da deci naša odrasla posla nisu ni na kraju pameti.

Moguće je da će vas dete vući za rukav i terati da mu nacrtate ovcu, dok se vi bavite svojim poslom i nastojite da se oduprete izazovima sistema. 

Naravno da ćete se nekad razljutiti i izgubiti strpljenje, i to je u redu, ali je važno da se uvek nakon toga setite da je dečji svet potpuno drugačiji – da su njima njihovi problemi i pitanja najvažniji i da su oni najuporniji istraživači i najemotivniji vulkani. 

Nikada nemojte osporavati detetove okupacije i nacrtajte tu ovcu!

Prikaz apsurda

Sav apsurd je u tome čime se većina ljudi bavi, odnosno u čemu dopuštamo da nam prolazi život dok u međuvremenu izgubimo sebe živeći svoj apsurd.

 Neko bi da vlada, moć mu zavodi um, dok neko čezne za divljenjem, jer mu suštinska glad ne da mira. Neko propija vreme, zbog kukavičluka da se susretne sa greškama i uprkos njima nastavi dalje. Naravno, neki bi da kolekcioniraju tapije i novce, dok su u međuvremenu zaboravili šta mogu da rade s tim.

 Imamo i one verne učesnike sistema, koji žive i rade onako kako su čuli da treba i kako im je neko naredio, poput robota obučenih u ljudska tela.

 Imamo i one koji se diče silnim doprinosima oslanjajući se na svoj intelekt, a da ništa sami okusili nisu jer im gordost to ne nalaže.

 Zajedničko svima njima je što su zaboravili zašto ono beše živimo i šta ono beše istinski važno. Gledajući gomile i gomile ljudi koji utrošavaju svoj život misleći da ga žive, nije moguće da nas ne obuzme osećaj apsurdnosti nad tim životom pečurke. 

Znam jednu planetu na kojoj živi neki crveni uobraženko. On nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikoga nikad on nije voleo. Nikad nije ništa drugo radio osim što je računao. I čitav dan ponavljao kao ti „Ja sam ozbiljan čovek! Ja sam ozbiljan čovek!“, i pritom puca od ponosa. Ali to nije čovek, to je pečurka. 

Zahvaljujući “Malom princu”, čovek se dobro zapita nad svojim životom i svojim vrednostima. Zbog toga ga treba i držati blizu kraj sebe da nas vrati kad skrenemo s puta. 

Ljubavni klasik 

Priča između ruže i malog princa naizgled tako usputna i naivna, neko bi reko čak i beznačajna. Ona krije jednu duboku istinu i pouku. A najtužnije od svega je što ona krije jedan od najčešćih ljubavnih scenarija.

 Naime, trnje na ruži simbolizuje ženski oklop, žensku ponositost i ratobornost, jogunastu prirodu. A zašto postoji trnje na biljkama, na ružama? Da bi se branile. Ono što bi u psihologiji nazvali odbramenim mehanizmom. Priroda je podesila da ruža kao jedan nežni cvet ima baš to trnje da bi mogla da se odbrani od spoljašnjosti, od napada.

I tako ruža sa svojim trnjem predstavlja divnu simboliku i metaforu žene. Žene su tanane poput ruža. To trnje ženi predstavlja oklop, a da li se od oklopa šta može videti, osetiti? Ne može, jer ruže povređuju svojim trnjem onog ko hoće da ih ubere i da im se približi. 

Dok mali princ kao svojevrsna metafora mušakarca, tek kasno shvata da ruže ne treba slušati, već samo mirisati. Da one svojim mirisom obavijaju planetu i da se tome treba radovati. Da ružino trnje ne treba da razdraži nego da razneži, jer se iza zidina uvek krije slabost. 

„Tada nisam ništa shvatao! Trebalo je da sudim po delima, a ne po rečima. Mirisala mi je i nadahnjivala me. Nikako nisam smeo da pobegnem! Morao sam da osetim njenu nežnost skrivenu iza tih sitnih lukavstava. Ruže su pune protivrečnosti! Ali ja sam bio previše mlad da bih znao da volim.“

Mali princ odlazi, upoznaje svet i susreće se sa još pet hiljada ruža, što ga posebno pogađa jer mu je njegova ruža govorila da je jedinstvena. Tako razočaran zbog laži u koju je verovao, nailazi na lisicu koja mu odaje tajnu svih bogatstava i ujedno ga razuverava po pitanju njegove ruže. 

Kako postati bogat?

„Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi – reče lisica. LJudi više nemaju vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju već gotove stvari kod trgovaca. Ali kako ne postoje trgovci koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelje. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me! Šta moram učiniti? – upita mali princ. Moraš biti vrlo strpljiv – odgovori lisica. Prvo ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, u travu. Ja ću te gledati krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor svih nesporazuma. Ali ćeš svakog dana moći sesti malo bliže…“ 

Šta znači pripitomiti? Ni Mali princ nije znao.

To je ono što je odavno zaboravljeno. Paradoksalno, čeznemo za prijateljem, za osobom, jer čovek nije rođen da bi bio sam, a istovremeno nećemo da damo sebe  i svoje vreme da bismo dobili prijatelja. Da, tako je jednostavno. Dati vreme i dati sebe. I za one kojima „davanje sebe“ zvuči zastrašujuće, dati sebe znači biti tu – slušati, gledati  i osećati. 

Naravno ljudi nisu besprekorni, grešiće i povrediće vas.  Poput neobrađenog kamenja, ljudi se međusobno interakcijom bruse. I najlakše je podići ruke i otići pod maskom kako je svet onakav, a ljudi ovakvi. Čovek se mora potruditi, biti strpljiv i posvećen. Ako želite biti bogati, morate biti spremni da ulažete.

Pripitomiti znači stvoriti veze, 

jer stvoriti veze znači imati prijatelje,

a imati prijatelje znači biti bogat.

Ako želite da se nađete u našim rubrikama i dobijete priliku da podelite svoje priče i prilike ili ljudi iz vašeg okruženja, pišite nam na našim društvenim mrežama Instagram, Facebook, LinkedIn ili putem mail-a contact@pokrenise-mladi.org. 

*Tekst je pripremila i kreirala Emilija Stojmenović, novinarka “Veritasa”.